Mrtvi žive u nama

`ene za mir
`ene }e pamtiti
Mrtvi `ive u nama
MOLIM SE NEkome, NE ZNAM
KOME, AKO POSTOJI BOG
DA JE MILOSRDNI METAK
EGZEKUTORA U POTILJAK
(TAKO UBIJAJU) SA^UVAO O^I
ZVJEZDANA, NJIIHOVU
ZALE\ENU SVJETLOST
@IVOTA POSLAO KAO NOVU
ZVEZDU
NA NEBO NESRE]NOG NEBESKOG
NARODA.
Sada ve} davne 1993.god. 27. februara, na pruzi Beograd-Bar na stanici [trpci iz voza je odvedena grupa od 20 mu{karaca od uniformisanih naoru`anih ljudi. ^injenica je da su uniformisana, naoru`ana lica legitimisala putnike, izdvojila,
sve koji su bili muslimanske narodnosti.
Ma|u njima je bio Zvjezdan Zuli~i}, sin
Milke Z. I najmla|i {esnaestogodi{nji de~ak Crnogorac, musliman Senad Ze~evi},
neka mi njegova majka oprosti ako je `iva
{to je ne imenujem, ne znam joj ime i ostali svi od majki ro|enih – verujem. Ne
znam da li se ostali putnici svedoci se}aju
toga, mora da su ih vidjeli, razgovarali sa
njima u putu, dalek je taj put od Beograda
skra}uje se razgovorom, sprijateljuje se i
rastaje.
Mora da su pogledali, ~ak ustali da
vide kroz zamagljena stakla vagona grupicu zbunjenih ljudi, skinutih sa voza
okru`enih naoru`anim ljudima, koje odvode u nedo|iju. Ne, nijedna ruka se nije
podigla da mahne za pozdrav onima iz
vagona, onima kojima su prekinuli putovanje sagnutih glava, spu{tenog pogleda,
tako izdvojeni bili su Krivi, ovaj put {to
su bili Muslimani, nekad Jevreji, Cigani,
Albanci, Kurdi i {ta ja znam {ta jo{ ima na
ovoj zemlji.
Oni ostavljeni u vozu su nastavili
svoje putovanje ka cilju, tamo gde su
krenuli, dvadeset ljudi nije, odvedeni su u
nedo|iju, nepoznato za nas i putnike, a za
uniformisane egzekutore cilj poznat po
nare|enju u smrt.
Potresno pismo, optu`bu majke Milke Zul~i} odvedenog sina mladi}a Zvjezdana dana 27. februara godine 1993. sa
voza u [trpcima. To pismo je iza{lo u
zborniku @ena u crnom – @ene za mir –
1996. u Beogradu.
Kako je stra{no pisati o tome, sve mi
zvu~i la`no, prazne re~i, {ta da ka`e majci druga majka ~iji je sin `iv i zdrav, pola
sata od mene, nisam ga videla ili ~ula go209
`ene }e pamtiti
dinu i vi{e, jer to je njegov izbor, njegova
i moja sloboda. @ivi, ako `ele, mogu da
naprave korak jedan ka drugom i da se
na|u, a mrtvi spavaju u svojim grobovima, ~ekaju `ive za tihe razgovore. Ka`ite
gde je Zvezdanov grob i da i Milka na|e
svoje uto~i{te??
@ena mo`e `iveti bez svog deteta,
ona `ivi, tra`i istinu i grob. @ena mo`e
`iveti bez ljubavi, ~ak i bez pare, kao u –
sine qua non – sada kada ih nema, ili ih
mo`da ima samo za sutra ili do nedelje i
pored onih, koji imaju za mesec, godinu
ili do kraja `ivota.
[ta je to kraj? Zar nije to kraj, ovaj
vrtlog, ples smrti koji me je usisao, izbacio opet da plivam novim poku{ajem nade, izdignutom glavom iznad povr{ine
vode, verujem, a ne prepoznajem svet,
ose}am ta bi}a, oni mene ne ose}aju, prolaze pored mene, kroz mene, ne ostaju u
meni. Logika je podivljala, ljudi se i dalje
ubijaju na Kosovu, kad govorim ljudi mislim na `ene i decu, starce i oni su ljudi…
Na ulici vazduh je hladan, sudaram
se sa telima u kretanju. Prestala sam da
govorim, govor mi je apokalipti~an, monolozi poka`ite mi gde je izlaz iz slepe
ulice, gde na kraju visi om~a… Sada je
ulica moja sloboda i uto~i{te, tamo se sve
prodaje, ~ak i male ne`ne pahuljaste bele
grudve, ze~i}i ro|eni pre neki dan. U kutiji za cipele dva {teneta, crno i belo,
miluje ih de~ja ruka, majka stoji iza deteta i sme{i se. Meni suze od neke ne`nosti.
Asfalt je prekviren prljavom bljuzgavicom, koliko puta sam pro{la ovuda za
~etrdeset godina, Terazijama, gurala de~ja
kolica, gde su deca? Sada mi se ~ini da je
u toj razlivenoj prljav{tini razlivena i moja krv. Da gazim tu krvavu bljuzgavicu sa
svim tim ljudima {to se guraju. Kada bi
210
`ene za mir
sada svi ti odavde `eleli negde da pobegnu u panici ru{enja zgazili bi sve to u blato ne ~uju}i krikove.
Nestao je svet mojih ljudskih bi}a,
mo`da nije on nestao, mo`da sam ja mrtva.
Draga moja prijateljice zelena S. tako
te samo ja zove. Kada sam te u nedoumici pitala {ta da pi{em? Rekla si mi: »Pi{i o
stradanju.« Poku{ala sam, evo vam jo{
jedno stradanje MANDEL[TAJMA moj
drug bratski pesnikinja, pesniku njegovi
stihovi o lepoti i nadi.
MENDEL[TAJM
nestao u Staljinovom logoru, umro
na KOLIMI, Sibir
I MORE I HOMER - SVE LJUBALJU
SE POKRE]E
KOGA DA SLU[AM? – ETO; HOMER
]UTI
I MORE CRNO, SLATKORE^IVO
[UMI
I S TE[KIM GROHOTOM DOLAZI
DO UZGLAVLJA –
***
TO NIJE UME]E, TO JE BO@JA
KAZNA
RE^ IZLAZI U SEKUNDI, OTIMA SE
DAVI
RANJENA, NE DA SE IZ SVOJE
TI[INE
DA OBJASNI ZA[TO? DA OSVETLI U
TAMI
DRUGOM BI]U LJUBAV DA
PODARI….
prevela sa ruskog
[tefa Markunova
Vr~in, 22. I 1999.god.